Kada sam se vratila sa svog puta u kom sam posetila Pariz, većina prijatelja me je pitala kakvi su Francuzi. Ja vam prenosim svoje utiske!
Nisu me pitali kako sam se provela, šta sam videla, šta sam probala od specijaliteta, baš to, kakav su narod? Iz tog razloga, odlučila sam da prenesem svoje utiske, baš iskrene! Shvatila sam da se mnogi odlučuju na put, uz prethodno dobijen odgovor na pitanje kakvi su Francuzi.
Nekoliko narednih priča, biće baš o Parizu, kao mali serijal ali prvi će biti, baš to kakav su narod ti Francuzi?
Pokušaću u kratkim crtama, ono kako žive, kako se druže, da li im je život skup i sl.
I da li posle bezbroj romanticnih filmova, koje smo gledali I uz njih ronili suze( pojedini, ok, ne svi, razumem) da li uz božanstveni, tužni, glas malog vrapca Edit Pjaf, stičemo utisak da su romantični, emotivni ili možda neodoljivo šarmantni, strastveni ljubavnici? Hm?
Da li da verujemo pričama koje serviraju emisije, koje govore o njihovoj istoriji, tradiciji, kulturi, gastronomiji ili nečem trećem? Samo svojim culima, trust me.
Pa, kakvi su Francuzi?
Nedavno sam pročitala na internet sajtu WAYN „Where are you now“ , koji se bavi komunikacijom izmedju putnika, anketa koju su objavili, svrstava Francuze na prvo mesto kao najdosadnije i najmanje darežljive. Zapravo 46% ispitanika kaže da su najmanje gostoprimiv narod. “Izvin’te me”, ne slažem se sa anketiranim.
Kakav je to film o Ameliji Pulen, odrasloj devojci, zarobljenoj u telu devojčice, koja odbija da odraste, jer ona ima svoj svet, u kom sve boji u roze?! Da li nas je nešto lagala Amelija?
Jedno znam, na samom Monmatru postoji kafić posvećen ovoj junakinji, zapravo kafe gde se snimao isti film, u kom na bilo koju stranu da se okrenete “vreba” vas Amelija. U samom podnožju karusel na kom je sanjala svoje snove.
Jedno je sigurno, Francuzi su itekako druželjubiv, otvoren, prilično ležaran i opušen i duhovit narod.
Moje vreme provedeno u Parizu je bilo ispunjeno ne samo obilascima znamenitosti ovog grada, kao i šetnjom pored Sene, već druženjem i upoznavanjem što većeg broja ljudi, sa kojima sam izgradila lepa poznanstva. Oni žive punim plućima, naravno, moramo se složiti, njihov standard to im i omogućava, da sve što požele mogu i da imaju.
Zato i jesu opušteni, jer uglavnom, veći broj Francuza nema egzistencijalnih problema, ne brine oko toga koliki će kredit podići, da bi otišli na more, ili da li uzimati kredit za stan, kola, za mnogo ozbiljnije stvari. Život jeste skup. Ako ste baš u Parizu, nekom od 20 arondismana, onda se ozbiljne i velike cifre pominju za iznajmljivanje stanova, pogotovo u blizini Opere, Ajfelovog tornja ili u blizini Trijumfalne kapije.
Gotova svaka stambena zgrada poseduje mansarde na poslednjem spratu i uglavnom, po jedna pripada svakom od stanova, nije uvek slučaj. Za nekih 10m2 u kojem staje i spavaća, dnevna soba, kuhinja i kupatilo, u kraju kod Trijumfalne kapije, izdvajaju se i cifre do 700eur i više mesečno.
Većina Parižana koja radi u Parizu, pričamo o srednjem staležu, koji najčešće radi po knjižarama, velikim marketima, restoranima, stanove iznajmljuje na periferiji Pariza, do kojih se lako stiže metroom. Porodični ljudi, ako je prosek članova 4 -5 , stan do 50m2, može iznajmiti i do 700eur, kao što pojednici u samom centru daju za mansardu.
Ako uzmemo u obzir da su u porodici dve plate po 2500eur to znači da je njihov mesečni budzet 5000eur, i da sa tim iznosom mogu kao srednji stalež da žive pristojno, da budu nasmejani, opušteni, baš kao što sam i rekla, da se druže, i da se bi i svojoj porodici obezbede sve što je potrebno, a da ne brinu previše oko toga šta će biti sutra.
Jesu li zaista hedonisti, kako se priča?
Francuzi zaista jesu narod za koji se može reći da su hedonisti. Pre svega mislim na njihov odnos od osnovnih, svakodnevnih stvari,uživanja u jelu, piću, druženju, pa do provoda i putovanja. Kod njih je svako jelo čarobno. Pa i one obične palačinke, koje u sebi imaju slani fil, sa puno pečuraka i luka, imaju poseban ukus.
Kod njih se posle kolača, kada se završi sa ručkom, iznosi finalna poslastica „da se zasladiš“ sir. I koji god da probate topi vam se u ustima. Oni ne uživaju u samom jelu, koliko uživaju u pripremi, koja može trajati i satima, ako je dobro društvo, naravno uz obaveznu čašu nekog crnog oporog vina.
U kuhinju, pod obavezno, mora da stoji poseban deo samo sa vinima. Otvaraju se svakodnevno, a najbolja i najpitkija u specijalnim prilikama i druženjima.
U druženjima jako su opušteni, vrlo otvoreni, nasmejani, raspoloženi, pomalo luckasti. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak jesu žene i njihov modni stil. Da, videćete, istina je, veliki broj jako lepo sređenih, sa prefinjenim ukusom za modu, obučene , koje tako samouverene i sigurne u sebe, šetaju ulicama Pariza.
Ali, isto tako te iste žene, na slavljima, porodičnim okupljanima, mogu da dovole sebi da doću u farmerkama, da budu bez frizure i šminke. Jer, njima nije bitna forma, već suština. Bitno im je da se dobro zabave.
A da li su Srbi i Francuzi braća?
Ne bi da se osvrćem u prošlost i da kroz istorijske događaje komentarišem odnos ova dva naroda, da li su bili saveznici ili ne, ili o Jeleni Anžujskoj koja je bila udata za kralja Uroša.
Jedno je sigurno. Novaka Djokovića vole, zovu ga Djoko, za njega navijaju. Vole da dolaze u Srbiju, i da se ponašaju kao da su domaći i sa ovih prostora. Vole da piju rakiju. Vole da probaju sarmu, kiseli kupus, da slušaju Bobana Markovića i trubu, vole Gorana Bregovića i idu na njegove koncerte po Francuskoj. Vole i da nam pomažu, da, onako od srca, kad god zatreba.
Ja sam pokušala da vam odgovorim kakvi su Francuzi narod. Na mene su zaista ostavili pozitivan utisak. Možda vam moje iskustvo pomogne da ih što bolje razumete i budu pripremljeni pred put u Francusku, jer ćete znati kakav vas narod čeka.
Naravno, ja nisam živela u Parizu, ali sam dosta vremena provodila sa njima. Tako sam i na osnovu tih par dana, pružila odgovore na pitanje kakvi su Francuzi.
Ako i vi želite da podelite svoje utiske i priču o vašem provodu,slobodno mi pišete. Volela bih da čujem šta vi mislite kakvi su Francuzi.
Bon Voyage
